Vreme u ogledalu

Juče sam uzela četrdeset treću. Pune četrdeset dve, ko bi rekao.

Ne izgledaš tako, nikada ti ne bih dala toliko, samo su neki od komentara.

,,A kako to izgleda neko sa četrdeset dve’’?

Gledam se u ogledalu. Tu je baš sve što treba da bude. Ima i malo viška, ali… Koga briga kad je osmeh tu.

Volim svoje flekice i bore na licu, volim svoje ožiljke.

Oni pričaju priču o jednom životu, o danima koji su prošli.

Znam da ih nikada neću peglati ni poništiti jer bih time izbrisala i onaj smeh koji ih je stvorio, i one besane noći koje su ih oblikovale.

Prema ožiljcima se odnosim sa poštovanjem, jer je svaki jedna važna životna lekcija.

Imam četiri ožiljka na licu. Sva četiri su stečena u detinjstvu. Nisam bila mnogo nemirna, al’ da su me igla i konac hteli, jesu.

Sada gotovo nevidljiv, blizu desnog oka, zaradila sam u četvrtom razredu čikajući dečake iz odeljenja da se gađamo ostacima pločica od linoleuma. I danas se živo sećam tog nenormalnog smeha dok smo se jurili, izmicali, bežali jedni od drugih. Jedna pločica baš je htela da me nauči da se ne igram opasnim stvarima ako nisam spremna na posledice.

Onaj na temenu nastao je dok sam zaljubljeno ćaskala sa dečakom iz odeljenja, kada je iznenada nešto proletelo iznad moje glave i raseklo je tako da je moja bela košulja uskoro mogla da menja Zvezdin dres. Bila je crveno-bela. Bolelo je, ali me nije bilo briga. On je bio pored mene i držao me za ruku dok mi nije stigla mama. Već tada sam shvatila da ništa ne boli tako jako ako postoji neko ko će te držati za ruku i poljubiti da prođe.

Veliki ožiljak na butini nastao je u igri sa braćom, u selu. Klatili smo se na klupi na kojoj smo sedeli i ručali. Jedan je iznenada ustao, da napravi foru, klupa se podigla, a ja sam pala na onaj limeni čistač za obuću. Ne sećam se, roditelji kažu da je bilo strašno, ali se uvek stresem kada vidim decu na klackalici.

Taj mi govori da možeš uvek da odeš, ali nemoj da se drugi smrtno povredi. Siđi i idi tako da se onaj drugi ne poseče. Najavi, pripremi, zaštiti onoga do koga ti je stalo.

Onaj na laktu je uspomena na učenje vožnje bicikla. Znate onu situaciju kada hoćete ptiće da pustite iz gnezda, a niste im objasnili čemu krila služe.

Imam i jedan od carskog reza. Više se i ne vidi, ali ga i dalje osećam pod rukom. On me podseća na najveću radost u životu. A pošto sam ga jedva stekla, opominje me kada pomislim da nešto nije moguće. Jeste, ako želiš. Ako tako silno želiš.

Imam desetine malih, od pegle i rerne, koji me baš ničemu nisu naučili. I dalje brzam, vadim vrelo golim rukama, hvatam bez rukavica. To gradivo će ići na popravni, sigurna sam.

Imam jedan, od pre četiri godine. Ne zarasta. A ne vidi se. Kažu treba vremena, a ja znam da zarasti neće. Odlazak onih koje volimo vreme ne leči. Ali i taj me je naučio da se sve može preživeti i da se život nastavlja.

Dragi moji ožiljci i bore. Zahvalna sam što ste tu, što me podsećate kada me lahor ponese, da je život i siv i žut. Uglavnom šaren. I ne određuju ga godine, već ono što mi sa tim godinama činimo. Ako pokušamo da skinemo i sakrijemo bore, odričemo se i stidimo jednog dela sebe.

Ja svoje milujem i volim, srećna zbog svih dana koji su ih tu doneli.

Razmišljam samo, kada bi ožiljci mogli da govore, a bore da pevaju, kakav bi to spektakl bio.

Još jedan pogled u ogledalo. Osmeh je i dalje tu.

Sve je baš onako kako treba da bude.