odlaganje-pisanje-fetaure-image

(Od)laganje i kakve to veze ima sa pisanjem

Jutros su me misli o pisanju i sebi kao kopirajteru probudile rano, nešto pre šest. Vrtela sam se u krevetu, pokušavala da ih se oslobodim, ali nije išlo. I taman kada sam, čini se, uspela ponovo da zaspim, zazvonio je sat, koji sam nakon prvog zvona utišala i odložila buđenje za još pet minuta. Pa još pet, i još pet, i tako dok nisam skočila u pola devet i vrisnula: „Kasnimo!”

Odlaganje ustajanja…

Šta sam sve (od)lagala!

Odlagala sam diplomiranje, vukla taj jedan ispit od januara do juna, od juna do septembra. Odlagala javljanje na ponudu za posao. Odlagala putovanje. Odlazak u teretanu. Poziv nekome s kim sam se posvađala.

A onda se setih njega.

Odlagao je život. Danima, godinama. Misleći da vremena ima, da će sve stići, ali tek kada ode u penziju. Nije mogao prihvatiti da se život odvija na više koloseka, kod njega su se stvari odvijale „po redu”. Onom redu koji je postavilo društvo, komšiluk, a ne on sam. I taman kada je sve završio, deca porasla, dobila svoju decu, činilo se da je i on stigao na red. Da uživa u vikendici, da kosi travu, orezuje voće, igra fudbal sa unukom, bere unukama cveće. Prevario se. Ili je život promenio red i raspored, pa je odneo njega u neki drugi svet.

Čemu ta (od)laganja?

Stvarno, čemu! Kada sam složila sva ta odlaganja, uvidela sam da je zajednički imenitelj strah.

Strah od diplomiranja, jer se onda računa da si svoj gazda (iako sam radila od početka studiranja?!).

Strah da me ne prime na taj posao, jer šta ću onda, konkurisala sam „onako”, da vidim gde sam.

Strah da mi neće odgovoriti na poziv onaj sa druge strane. Strah. Od svega po malo, a najviše od života.

I kakve to sada ima veze sa pisanjem?

Znaš, odložila sam ja to pisanje još na fakultetu, misleći da se od toga hleba ne mogu najesti.

Prihvatila sam, kao i on, nečiji drugi red, nečije drugo mišljenje. Odložila sam svoj san. Ili bolje rečeno, odrekla sam ga se.

A on me je prevario. Sačekao. I ovaj put mi nije dao da ga (OD)LAŽEM.

Smestio me je u fotelju, pored knjiga i prozora, zna taj da bez vazduha ne mogu.

Pisala sam. Pisala. Vežbala. Bila sve bolja. I onda stala. Opet sam htela da malo (OD)LAŽEM, da dam sebi vremena, da mi se slegnu misli. Ma važi. Tako sam već mnogo puta do sada. Pa sam ubeđivala sebe da pisanje možda i nije za mene. Ili ja nisam za pisanje.

I ovoga puta strah da ću uspeti bio je jači čak i od onoga da neću. Jer šta ako ne uspem, niko se neće čuditi, to se očekuje, zar ne. Ali šta ću ako uspem?

Nema više (od)laganja

Pogled mi je pao na porodičnu fotografiju.

Videla sam one kojima sam idol, primer. Kojima ću svojom odlukom dati vetar u leđa za odluke koje oni budu donosili. Setila sam se i njega, koji je čekao i nije dočekao.

I odlučila sam da se prepustim. Da ne odlažem i da se ne lažem.

Prepustila sam se toj ljubavi prema pisanju, kao nekada, pre 20 godina. Kada nisam razmišljala ni o čemu, kada me je vodilo samo srce, a razum je bio u drugom planu.

E sada je sve moguće.

I kao što kaže Sneška : „Ako je ljubav i ako nešto zaista volite, poklonite se i počnite”.

 Ja se poklonih vama, a vi?

Jel’ da da nećete više ništa da (OD)LAŽETE?


3 thoughts on “(Od)laganje i kakve to veze ima sa pisanjem”

  1. Postoje stvari kod kojih strah gospodari mnome i odlaganje je prosto neminovna posledica.
    A ima stvari koje se.bespotrebno nalaze u mom životu,pod pritiskom okoline, pa se zato i odlažu.
    Nekada kada misliš da ljudi odlazu svašta, da se plaše svega, možda baš tad oni se hrabro bore sa izazovima koji su jako teški a nekome deluju prelako i nevažno…
    Jedna stvar koju sam shvatila u poslednje vreme: nismo svi isti, svako svojim tempom-nekada je sasvim dovoljno da jednu po jednu stvar rešavas! Mali uspesi jesu uspesi i polako ces doći do cilja….

    1. Baš danas pišem o tome koliko je važno da svako radi svojim tempom, na način koji mu je komforan❤
      Meni je odlaganje uvek strah, a njega pobeđujem samo kada se suočim. Verujem da ima i drugačijih doživljaja i tumačenja. Zato, svako u svom ritmu , na način koji mu odgovara😊

  2. Katarina Velickovic

    Mila moja,
    trenutak kada izgubimo roditelje u životu je ustvari spoznaja da smo sve do tada i mi sami bili nečije dete. Njihova ledja su bila najjača i zato samo hrabro , pusti mastilo na hartiju, podeli i najbezazleniju misao sa nama jer nas ima mnogo koji uživamo dok čitamo svaku tvoju rec .
    Ne odlaži, a slobodno i malo slaži, sve je to za nas odraslu decu.
    P.S Obožavam te

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *