nista-nije-slucajno-feature-image

Ništa nije slučajno

Nakon povratka u školske klupe sa gradivom za 6. i 1. razred, organizovali smo proslavu avgustovskog rođendana sa drugarima u subotu. Nedelja je bila rezervisana za porodični ručak i zdravicu u čast đaka prvaka. Ali… 

Najpre su nam gosti otkazali dolazak. Neki su se zarazili, a ostali se uplašili da se ne zaraze pred drugi porodični svadbeni hepening zakazan za naredni vikend. A onda sam i ja osetila neku čudnu slabost u telu u subotu uveče.

Upoznaj svoje telo

Ne znam da li sam ti ranije pisala koliko sam kroz trčanje upoznala svoje telo, koliko mu osećam svaki treptaj. I u nedelju oko podne shvatila sam da nešto nije u redu. Čekaj, čekaj ovaj sam film već gledala. Šta gledala, živela za novu godinu. Osećaj u stomaku nije mi dozvolio da odem kod najbolje drugarice na terasu, da popijemo kafu. Pozitivan test koji je stigao sat kasnije potvrdio je ispravnost moje odluke. Korona. Šta da se radi. Kažu da je drugi put kao malo jača prehlada. Preguraću do svadbe, dobro je da je sada, taman ću izaći iz karantina.

Tek kada sam shvatila da mi je muž već kilometrima daleko i da cele nedelje nije u Beogradu, da sam sama sa decom i da nema ništa od mog učešća na Sarajevskom polumaratonu za dve nedelje pala sam u očaj. Celih 15 minuta. 

Osluškuj svoje telo

Pre nekoliko godina ovo bi bio nemoguć scenario. Gurala bih na silu ono što je planirano, bila razočarana ako se plan ne ispuni, mislila bih da se ceo Univerzum urotio protiv mene. Kukala bih jadna ja, ovo samo meni može da se dogodi. Šta se promenilo, pitaš se? 

Počela sam da se bavim sportom na malo ozbiljniji način pre četiri godine. Naučila sam da osluškujem svoje telo, da ne prelazim granice jer je nešto planirano, da se povučem kada se sve lampice upale i telo traži odmor. Postala sam preduzetnica u trenutku koji je bio sve samo ne idealan za tako nešto. I pre natpisa PR, radila sam 3 godine kao frilenser, jer sam neposredno pre uvođenja vanrednog stanja dala otkaz u jednom sigurnom, društvenom preduzeću. Naučila sam da plivam, da se prilagođavam, da budem manje kruta i poverujem da se neke stvari dešavaju za moje dobro. 

Pošto se ponovio kontekst i okolnosti, kao i kada sam prvi put dobila koronu, ovu lekciju sam dobro upamtila. Znam, kreće i retrogradni Merkur, vraća nas da ponovimo ono što nismo savladali. Sa mnom se godinama bori, a tema uvek ista. Ne zapinji. Ne forsiraj ni posao ni ljude, ni dečije aktivnosti, ni društvene događaje. Ne preteruj. Smanji konzumerizam. Zastani. Oslušni. Odmori. E, i ako ne zastanem sama, neko ko izgleda brine o meni više i od mene same, naći će način da me zaustavi. 

Ko zna zašto je to dobro

Kada sam pozitivan rezultat prihvatila sa osmehom i rečenicom ,, Ko zna zašto je ovo dobro, i šta me, možda još i bolje čeka “, onaj 15minutni očaj bio je zamenjen neverovatnim naletom inspiracije. Složilo se i u glavi, i u duši. Možda je ovo vreme da zablistam na nekom drugom polju. Sela sam i počela da udaram prstićima po tastaturi. Dva sata spavanja, tri sata pisanja. I tako u krug. Završila sam četiri projekta za dva dana. U pidžami, razume se, sa mnogo vitamina C u čaši. 

Ovo je već treći polumaraton koji mi se ne da da istrčim. Da li je vreme da promenim sport? To još uvek ne znam. Ali znam da želim da ti se predstavim u novom ruhu. Da skrojim odelo za jesen baš po mojoj meri. Sada sam je pronašla. Razumela. Prihvatila. Meru. Onu koju često nemamo. Zaslužuješ me odmornu, rasterećenu, zdravu. Sa novim idejama, tekstovima, vrednim sadržajem.

A do tada. Uspori. Zastani. Diši. Slušaj. Prihvati. Odbaci. Razmisli. Otpusti. Nije ovaj Merkur bez razloga 4 puta godišnje tu da nas vraća na fabrička podešavanja.Izgleda nam je baš toliko i potrebno. 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *