trosimo-ili-koristimo-vreme

Kako „trošimo” ili koristimo vreme?

Lepo. Ružno. Prošlo. Buduće. Sadašnje. VREME. Da li je odrednica? Neki faktor? Da li se njegovim protekom osvajaju neke slobode, dok se druge gube? Neke, sa osmehom, uz naš lični pristanak. 

Razmišljam intenzivno o protoku vremena ovih sedam dana. Toliko toga se dogodilo da je neverovatno da je prošla samo jedna nedelja. Kao da se malo razvukla, produžila. Izgleda da traje duže od 168 sati.  

Koliko smo zarobljeni vremenom, a koliko sami pristajemo na to ropstvo? Da li je vreme opravdanje ili izgovor? Ova nedelja dala mi je mnogo novih uvida i odgovora.

Brak u petoj deceniji? O, DA!

Bila sam na venčanju prijatelja kojima je ovo drugi brak. I njoj, i njemu. Ona u četrdesetim, on načeo pedesete. Veseli, emotivni, sa suzom u oku rekli su DA. Đuskali su energičnije i bolje uz bend Marka Luisa od mnogih dvadesetogodišnjaka koje poznajem. Oni vreme mere trenucima koje provode zajedno, a računaju ga od momenta kada su se sreli.

Slavimo najbolje godine

Juče sam napunila 43 godine. Neki kažu najbolje godine. Neki – čudno doba. Neke drugarice tek postaju mame, neke su ovih dana pratile sinove i ćerke na male i velike mature. Radujem se što još nema poziva za svadbena veselja – izgleda da ovo vreme ili ova deca ipak vode računa. Ja sam se osećala toliko poletno, kao da punim 18. Tako sam se i ponašala, u skladu sa raspoloženjem. I da ne veruješ, dobila baš sve što sam od toga dana želela. 

U kafani Znak pitanja srela sam se sa ekipom sa fakulteta, završili smo zajedno specijalističke studije. Poslednji put, ovako smo sedeli smo u Strazburu pre 17 godina. Osećaj je bio kao da smo se rastali juče, samo smo nastavili gde smo stali i suptilno u priču ubacili sve ono što se za tih dugih ili kratkih 17 dogodilo. 

Zatvaramo jedno životno poglavlje

Danas idem na njenu završnu priredbu u vrtić. Kraj je još jednog poglavlja. Ona se raduje, ja plačem. Nisam baš sigurna zbog čega. Tuge, što posle 10 godina više neću ulaziti u tu zgradu ili zato što je porasla. Znam da se tome istovremeno i jako radujem. Ili me to možda podseća da su nam svi u kući porasli. Pa ili da to prihvatimo ili da radimo na podmlatku.

A pomislih u trenutku i na sve ono što njoj dolazi. Zamislila sam sve one mladosti i ludosti. I hrabrosti, ali i strahove jer će joj neko nekada reći da ne može ili da nije vreme. Želim da kažem tebi ono što ću reći mojoj devojčici. 

Ne veruj kada ti to kažu. 

Vreme je faktor kao i svaki drugi. Ali ti sa tim baš nemaš nikakve veze. Kao ni sa kišom koja pada. Važno je da umeš da kišni dan pretvoriš u sunčan, da uživaš u dobovanju dok odmaraš ili čitaš knjigu, odnosno da koristiš vreme onako kako želiš. I kada želiš. Da znaš da nikada nije kasno i da veruješ da će sve biti u pravo vreme. Važno je i da znaš da otvoriš kišobran i zaštitiš se – od kiše, saveta, loše energije. Da bez obzira na godine voliš, pevaš, sanjaš, počinješ, isprobavaš, raduješ se, maštaš. Samo tako ćeš zaustaviti ono što se vremenom zove. 

Troši ga. Mnogo ga troši. Jer se tako uvećava, ima ga više. Ako ga čuvaš za sutra, nestaće. Ako misliš da je potrebno za specijalne prilike, nije. Mogu one i u nevreme. … 

Ja se spremam da uvedem nove jutarnje rutine. Da probam ono što nikada nisam. Da ustajem rano. Produžiću dan, prevariću vreme. Da ga imam više, u ovim danima magičnog juna koji me svakodnevno uči. A ti, u svom ritmu. U ljubavi, poslu, hobiju, odnosima.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *