Kako sam postala kopirajter

Jesen 2019. Ona jesen zlatna i žuta, ona koja je mirisala na pečeno kestenje, a nikako ne na ono što će uslediti samo koji mesec kasnije. Ipak, najmanje je mirisala na kopirajting.

Početkom septembra te godine dala sam otkaz. Društvenom preduzeću ja sam bila preveliki zalogaj koji mnogo pita, a ono meni nepotrebna kočnica. Da li bih uradila isto da sam znala šta dolazi s prolećem 2020? Apsolutno da. Život baš nije toliko dug da sedim tamo gde mi se želudac uvija u čvor.

„Šta ćeš sada, kako to misliš dala si otkaz? I to tamo gde ne radiš ništa, a dobijaš platu!“ 

E, baš zato. Ja hoću da platu zaradim i da pevam dok radim. 

Moj prvi susret sa kopirajtingom

Znala sam svoje potencijale. Već sam počela da se bavim medijacijom. Pomislih, hajde da je promovišem, da pišem o tome, da je približim ljudima. Ali gde da pišem, šta da radim? Ja odem na Fejsbuk da vidim ima li neki koncert, Instagram nalog mi je otvorila Ana, ništa o tome nisam znala. 

U pomoć priskoči Mila, kaže našla sam nam kopirajterа, ona će da ti pomogne. 

Našla si… koga? Kopi… šta?

Na sastanku kopirajter sve ispriča, a meni slabo šta bi jasno. Kako da ti pišeš umesto mene, pa ja sam u gimnaziji dobijala nagrade za pisanje. Ali ovo je drugo, reče ona. 

Okej, hajde piši, pa da vidimo. To je bio 28. februar, a zatim je počeo mart i pandemija. Ostalo je istorija.

Onlajn faza

Sve je počelo da se radi onlajn, na daljinu, ali ne i medijacija. Tu je potrebno da se sretnemo, da budemo za istim stolom, pratimo verbalne i neverbalne signale… Rekla sam, dobro, radiću nešto drugo, a ovo će proraditi. Jednom. Jednom će i pandemija nestati ili postati ono sa čim se normalno živi. (Priznajem, dala sam virusu šansu da nestane do narednog proleća, ali ne lezi vraže!)

A da ti budeš kopirajter? 

Dok sam besomučno mesila, pekla, grilovala, filovala, stigao mi je izazov od drugarice. Radile smo nešto zajedno 21 dan. Počela sam da pišem zbog zadataka koje mi je slala. A onda sam uhvatila sebe kako ustajem ranije da bih pisala u miru, poslednja ležem iz istog razloga. Ređali su se tekstovi s najrazličitijim temama i naslovima (neki od njih su sada na sajtu iz rane faze). 

Oslobađala sam se dok sam pisala. Onih pitanja koja postavljamo, ali ne izgovaramo. Vraćalo mi se samopouzdanje, hej, pa ti si osvajala nagrade, samo piši. I onda se opet pojavila Mila, moj superheroj. Rekla mi je: „Od kada te znam“, a ima tome preko trideset leta, „ti kuvaš i pišeš i toliko uživaš u tome da je stvarno grehota da to ne podeliš sa svetom. Šta misliš da upišeš kopi radionicu kod ove Sneške što je svi hvale, da sistematizuješ malo to što pišeš, pa ko zna, možda ćeš jednom od toga i da živiš“. 

Ja da upišem? Ja koja sam postavila ono pitanje „kopi šta“? A Mila reče: „Pa da, baš zato. Ti znaš da pišeš, ali treba da naučiš da pišeš za druge.

Pa…Hajde da budem kopirajter.

Jesen 2020. Trista osamdeset pet dana nakon onog otkaza, ja sam sedela na prvom modulu kopi radionice, preko zuma razume se, i upijala svaku reč. Imala sam slike u glavi, tačno sam se u tome zamislila, i videla. Hej, pa ja mogu ovo da budem. Koje „ovo“, izgovori. Kopirajter. Biću kopirajter. 

Potrajala je ta akademija znanja do početka ove godine. U martu je moj blog ugledao svetlost dana. Smislila sam kako da doskočim algoritmu. Na blogu ću da pišem iz srca, priče koje su deo mene i onih oko mene, o temama koje me u tom trenutku opsedaju. Za druge ću pisati što oni žele, onako kako treba, po pravilima koja će ih dovesti tamo kud žele, neće tu baš biti toliko emocija. Međutim… Počnem da pišem za prvog klijenta, završim, javi mi se i kaže: „Čoveče, baš sam to htela, da pišeš ozbiljno, ali da se vide i osećanja“. 

Kada pratiš srce, ne možeš da pogrešiš

Hej, uspela sam. Neverovatno, pa to sam htela, baš to. Da postanem kopirajter, ali da pišem srcem. Da znam pravila, ali i da ih zaobiđem. Da zadržim strukturu, ali da imam pesničku slobodu. Da pišem, ali i da dišem. Da formu poštujem, ali da sadržaj pokidam. 

Komentari tekstova na blogu samo su mi potvrdili da sam na pravom putu.

Zato, ako ikada pomislite da nema šanse, da je nemoguće da se okušate u nečem novom, a da je tek nemoguća misija da od toga nešto i zaradite, vratite se na sredinu ovog teksta. 

Kopi šta?

Kopirajter. Ona koja pričom od srca stiže do vaših, dragi čitaoci. Ali i do srca vaših zadovoljnih kupaca.

11 thoughts on “Kako sam postala kopirajter”

  1. Dragana Dobrilovic

    Pisanje srcem nema cenu….
    Napred drugarice….
    Mi smo tu da u tom novom poduhvatu dajemo krila i dobar vetar da te nosi….

  2. Tvoja otvorenost i spremnost da ne ideš pogrešnim putem do kraja ‘jer to tako treba’ su tvoje najjače oružje 😊
    Bravo! ❤️Za hrabrost!

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *